Ja mogu sve, i ti možeš, isto

Često mi se događa kada radim koučing sa klijentima da kada treba da postave cilj budu “skromni” i postavljaju cilj koji ih ne zadovoljava, ali misle da im je toliko “dozvoljeno” ili su toliko “sposobni” ili samo toliko mogu da dosegnu, pošto ipak za one prave, VELIKE ciljeve: Velika Ljubav, Milioni, Vila na Dedinju, Osećaj Sreće u Svemu Što Radim, Unutrašnji Mir … za ovo su valjda potrebne posebne moći, posebna genetika ili možda spoj nespojivog koji ne može svako od nas da ima. Ili možda ne treba ništa od ovoga i svako može da postigne SVE. 🙂

Moram priznati da i ja kada postavljam svoje ciljeve to bude u okvirima koji su nekima možda veliki ali isto tako su nekima i mali.

Kako uopšte znamo koliko smo sposobni i koliko možemo? Najčešće je to u odnosu na ono što nam se događalo u prošlosti. Koliko god ovo izgledalo “logično”, šta je bilo pre, to će biti i posle, dozvolićete da može da bude i nešto drugo.

Pročitah negde skoro “Možeš bez brige da voziš auto i gledaš u retrovizor, naravno pod uslovom da je put ispred tebe isti kao i put koji si prešao”

Ja kao vozač znam da put ispred mene nije NIKAD isti kao onaj koji sam prešao, a opet kao da činimo da u životu bude nekako slično. Po meni ovo nije zato što je život tako jednoličan i isti (naprotiv), već pre zato što ga mi posmatramo kroz iste filtere (naočare), ista uverenja, šta možemo a šta ne. Na istim stvarima nam je fokus/pažnja. (Npr “Šta ne valja? Šta može da krene po zlu? Gde sve grešim? … ili možda, Šta je sve super? Šta će se sve fantastično dogoditi danas? U čemu sam sve bolji/a i bolji/a? …”) Iste strategije koristimo. (Dama koja nema partnera a “kaže” da ga želi, svima oko sebe nalazi manu i retko izlazi, ili neko ko ima puno novca, u svemu što radi, prvo napravi kalkulaciju koliko zarađuje ili gubi i tek onda donosi odluku … ili neko ko može da se iznervira za sitnicu, ali kada ga/je treba usrećiti onda insistira da to bude nešto krupno i značajno. (Ako bih ja birao strategiju za sebe, ja bih izabrao da me može iznervirati samo nešto krupno i značajno a da me usreći svaka sitnica:)

Ako se ono što želimo nalazi daleko od ovoga gde smo sada i ne možemo da prepoznamo jasan put kako da dođemo do željenog cilja, to ne znači da put ne postoji, to samo znači da nam u ovoj situaciji, dok gledamo na stvari na ovaj način, put nije vidljiv i jasan.

Ako ne vidimo jasno put do cilja možemo da upadnemo u zamku da pomislimo da „ne možemo“ da ostvarimo ovaj cilj. Ovo često nije istina. Ako krenemo i dođemo do nekle, i onda odatle pogledamo šta je dalje na putu, imaćemo sasvim drugačiji pogled i set informacija ispred sebe. Ponovo vidimo u kom smeru treba ići i krenemo, i onda stignemo bliže i opet prepoznamo šta treba da uradimo što nas vodi bliže cilju i to uradimo i sve tako dok ne stignem do cilja.

U stvari sve što Ti je potrebno jeste da znaš gde si, šta želiš i koji je 1 korak koji Te vodi bliže cilju, i kada pružiš taj 1 korak, ponovo prepoznaš, gde si, gde ideš i koji je 1 sledeći korak koji te vodi ka cilju i ako se stalno pomeraš ka cilju pre ili kasnije ćeš stići, zar ne?

Ako se stalno krećemo KA cilju, korak po korak i posle svakog koraka prepoznajemo gde smo i da smo korak bliže od prethodnog koraka, takođe krećemo da se navikavamo da stalno idemo ka svojim ciljevima, i to nam prelazi u svakodnevicu i dok nam uspeh prelazi u naviku imamo i dokaz da smo na pravom putu, ili ako nije pravi put odmah prepoznajemo da nas ta radnja/ponašanje vodi od cilja i to menjamo.

Ostvarivanje ciljeva je lako. Prepoznam gde sam i gde želim da idem i onda prepoznam bar 1 korak koji me vodi ka cilju. Uradim taj korak i prepoznam gde sam sada i sledeći 1 ili više koraka koji me vode ka cilju. Uradim ove korake i opet prepoznam gde sam i sledeći 1 ili više koraka koji me vode ka cilju…

Dok se krećemo ka cilju i mi kao ličnost se menjamo, postajemo sve više neko kome je ovo apsolutno prirodno. Dok idemo ka cilju dobijamo razne nove informacije koje nismo imali ranije. Dok idemo ka cilju sve više veština razvijamo koje nas vode do cilja.

Dok idemo ka cilju koji nam je na neki način dalek, ili po potrebnim veštinama ili po setu iskustava, to je kao kada gledate u daljinu i ispred vas je brdo i ne vidite iza brda, ali kada se popnemo na brdo ispred nas je potpuno nov pogled i potpuno nove informacije koje nam kažu kako da idemo dalje. Možda vidimo ceo put do cilja, a možda vidimo samo put do sledećeg brda kada ćemo ponovo imati potpuno novi pogled i nove informacije koje nas vode do cilja. U zavisnosti koliko je cilj “daleko” od ovoga gde smo sada i broj i visina brda će se menjati. Do nekog cilja stižemo brže do nekog sporije.

Ako nastavljamo da “koračamo” ka našem cilju, da li ćemo ostvariti svaki naš cilj?

DA, zar ne?

Samo je pitanje koliko smo spremni “koraka” da pružimo i možda čak i da učimo sve što je potrebno da znamo da bi smo ostvarili naš cilj 🙂

Dobro došli u svet NLP koučinga!!! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *